Рођени сте у Сомбору, али сте детињство провели у Новом Саду где сте се и одшколовали. На крају сте се ипак вратили у Сомбор, где и данас живите и радите. Како је дошло до те одлуке да се вратите у свој родни град?
Др Никола Славнић: Да, рођен сам у Сомбору и годину дана по рођењу преселили смо се у Нови Сад јер је отац био Новосађанин. Тамо сам завршио све школе. У току студија често сам боравио у Сомбору. Прво радно место ми је било у Станишићу. Нисам знао где је Станишић па су ми објаснили да возим према Суботици до првог насеља које се зове Светозар Милетић, да на првој раскрсници скренем лево, горе поред гробља, те да возим до трафоа у следећем насељу. Управо ту се налази амбуланта у Станишићу. Станишић је тада био велико насеље и било је много посла. Никога нисам имао на селу и увек сам осећао неки жал, након распуста, када би остали ђаци препричавали како су били на селу код својих баба и деда, а ја сам распусте проводио у Новом Саду. Свидео ми се живот на селу и кроз рад сам упознао многе добре људе. Њима се захваљујем на дружењу и што су ме прихватили као свог, Далматинца, мада никакве везе са Далмацијом немам. Од Станишића потиче моја пословна каријера, а како је Сомбор мој родни град, сасвим је природно било да се тада у њему и настаним.
На одељењу урологије Медицинског центра „Др Радивој Симоновић“ у Сомбору ангажовани сте од 1987. године, где сте данас и начелник. Како сте одабрали своју специјализацију?
Др Никола Славнић: Ретко који млад лекар не жели да буде хирург, па је то била и моја жеља. Међутим, током рада увидео сам да и конзервативно лечење крије доста изазова. Тада сам схватио да специјализација из урологије обједињује обе делатности и да је то грана медицине којом желим да се бавим.
У свом досадашњем раду активно сте учествовали на многим конгресима и секцијама. Члан сте Европске и Светске уролошке асоцијације, као и Удружења уролога Србије и Уролошке секције Српског лекарског друштва. Какав је значај размене мишљења и знања међу колегама са којима се сусрећете широм света и да ли нешто од тога примењујете на Одељењу урологије у Сомбору?
Др Никола Славнић: Присуство стручним састанцима у Србији и конгресима у свету, лекарима омогућује увид у напредак медицине. Ендоскопске процедуре су постале рутинске методе, а након тога уследиле су лапароскопске процедуре и операције помоћу робота. Ми у Србији, у том смислу, заостајемо за светом. Операције помоћу робота скоро да се и не раде, док се лапароскопске операције раде само у фалкултетским установама.
Често сте у прилици да људима скрећете пажњу на значај редовних прегледа и ране уролошке дијагностике. У којој мери људи из наше локалне средине воде рачуна о свом здрављу и да ли то чине редовно или само у случају нужде?
Др Никола Славнић: Постоје две групе људи. Једна су они који долазе на прегледе због безначајних тегоба, а друга је група оних који никада не долазе на превентивне прегледе, а када дођу, на жалост већ буде касно. Важно је напоменути да када се болест открије раније и на време, проценат излечења је врло висок, а и уштеде заједнице у погледу лечења нису занемарљиве.
Град Сомбор је један од значајнијих здравствених центара Србије. Из њега се пре 250 година на регион Балкана почела ширити служба хитне помоћи. Да ли Сомбор може повратити лидерску улогу у погледу пружања здравствене заштите грађанима?
Др Никола Славнић: Многи угледни лекари радили су у Служби ХМП, између осталих и прерано преминули прим. др Зоран Парчетић. То је тежак и одговоран посао. То је прва борбена линија, борба са временом и пружањем неопходне хитне медицинске помоћи оболелом или повређеном. Сва материјална улагању, по питању кадрова и опреме, у ту службу су оправдана.
У нашој средини постоји значајан потенцијал за развој и промоцију здравственог туризма. Како бисмо тај потенцијал могли искористити на мало бољи начин, него што је сада случај?
Др Никола Славнић: Наша регија се налази на геотермалним водама. То упућује на могућности развоја бањског туризма и лечења као и на отварање аква паркова и велнес центара. Свуда у нашој земљи и у свету у порасту је бањски туризам. За почетак, требало би обновити стару Лемешку бању, која, нажалост деценијама уназад пропада и потпуно је руинирана. Не треба заборавити да је вода из ове бање по лековитости равна води из познате бање Харкањ у Мађарској, а лековито блато ономе из Игала у Црној Гори. Први базен уз ово лечилиште, саграђен је 50-их година прошлог века и то је уједно био први базен у сомборској општини.
Одређена средства из буџета града издвајају се и за здравство. Да ли су та средства адекватна потребама занављања и набавке медицинске опреме, као и одржавања нивоа квалитета здравствене заштите наших суграђана?
Др Никола Славнић: Сарадња Дома здравља „Др Ђорђе Лазић“ и наше општине је добра. Општина издваја значајна средства за рад у амбулантама. Затечено стање у амбулантама, нарочито у сеоским срединама, је по одвајању Дома здравља од Медицинског центра „Др Радивој Симоновић“ било прилично лоше. Радује ме што се ради на реновирању, поправкама и набавци медицинске опреме како би се стање побољшало, али у томе треба истрајати.
Велики број људи живи у сомборским приградским насељима. Многи од њих не могу лако доћи до лекара и потребне медицинске помоћи. Шта се може учинити како би се грађанима олакшао приступ ресурсима здравствене заштите на територији целог подручја града Сомбора?
Др Никола Славнић: То је тешко питање. Потребна је, пре свега, добра организација здравствене службе у селима. Нажалост, у селима је остало претежно старије и болесно становништво, којима је адекватна здравствена заштита и услуга преко потребна. Добрим санитетским транспортом, добром опремом и довољним бројем лекара и медицинског особља, на неки начин би се овај проблем могао, ако не решити у потпуности, оно барем умањити.
Како се борити против све учесталијих малигних болести, али и против болести зависности? Постоје ли неки програми које са успехом примењују други градови, који би могли довести до тога да се смањи број новооболелих особа?
Др Никола Славнић: Све медицинске и немедицинске акције су од велике користи за просвећивање становништва и њихов одговорнији однос према сопственом здрављу. Откривање болести у раној фази и превенција доприносе, пре свега, великом проценту излечења, а самим тим и велике материјалне уштеде. Та средства би се онда могла употребити за другу намену, на пример за набавку савременије медицинске опреме, опремање сеоских амбуланти, набавку санитетских возила и слично.
